Како кафа, чоколада и козметика завршавају на пијачним тезгама?
06
Oct

Како кафа, чоколада и козметика завршавају на пијачним тезгама?

Извор: danas.rs

Препродавци чоколада, гардеробе, технике, акцизне робе, хемије, козметике и сличних производа, на око 410 пијаца у Србији, не би смели да послују без фискалне касе и као предузетници-паушалци, јер те погодности нису резервисане за њих.

Ипак, ова роба налази пут до тезги због неадекватне примене прописа, а продаје се без издавања рачуна и плаћања пореза, због чега представља велики извор сиве економије и нелојалну конкуренцију легалној привреди, пише на свом порталу НАЛЕД.

То је један од главних закључака нове анализе НАЛЕДа и ГИЗ-а, која се бави пијачном продајом тзв. несопствених производа, односно артикала које трговац не производи, већ их само препродаје, а неретко је реч о роби набављеној путем шверца, наводе из ове организације.

У НАЛЕДовом истраживању ставова о сивој економији, грађани су истакли да, не рачунајући свеже намирнице, на пијацама највише купују гардеробу (30% одговора), козметику и кућну хемију (27%), кондиторске производе (22%), кафу (15%), електроматеријал и алат, цигарете…

– На пијацама има око 70.000 продајних места, од чега 68% чине тезге, на којима највише има пољопривредних произвођача и занатлија односно оних који као продавци сопствених производа могу да послују као паушалци и без фискалне касе. Али, два су типична примера како на тезге стиже техника, хемија, кондиторски и други производи. Први је да продавци у статусу предузетника-паушалаца продају несопствене производе, а инспекције то не санкционишу као недозвољену активност. Други пример су нерегистровани трговци који до тезге долазе тако што је узимају у “подзакуп” од продаваца који испуњавају услове за рад на пијаци – објашњава нови председник НАЛЕдовог Савеза за фер конкуренцију и директор корпоративних послова Philip Morris Services Иван Милетић.

Досадашњи инспекцијски надзор показао је да трговци несопственом робом често, супротно прописима, не истичу цене, немају декларацију ни доказ о набавци робе, иако им је то обавеза, те се поуздано не зна њен квалитет и безбедност и у опасност доводе купце. Неиздавањем рачуна крше и Закон о заштити потрошача, јер им не остављају могућност да рекламирају производ, а слична пракса заступљена је и код уредно регистрованих трговаца на пијацама који избегавају да евидентирају промет преко касе како се не би видело колики промет остварују.

Део проблема јесте недовољан надзор над продајом несопствених производа. Пијачне управе најчешће контролишу само да ли закупац тезге има уговор о закупу док немају никакав основ и механизам да одузму робу и избаце трговца с пијаце и све препуштају инспекцијама. Имајући у виду да је више од 90% пијаца у јавном власништву то практично значи да јавни сектор дозвољава да сива економија настаје и у њеном дворишту.

С друге стране, анализирани подаци о плановима и извештајима о раду инспекција показују да пијачна трговина несопствених производа није у довољној мери препозната као извор сиве економије и није јој посвећен довољан број надзора.

Регулисање пијачне продаје једна је од мера Националног програма за сузбијање сиве економије и анализа НАЛЕДа и ГИЗ-а је дала низ препорука, како би се прецизније одвојили трговци сопственим и несопственим производима и њихове обавезе.

Препоручено је, на првом месту, усклађивање и прецизирање свих прописа који регулишу пијачну продају, а посебно измене закона о порезу на доходак и фискалним касама, како би се спречило да лица која обављају продају несопствених производа стекну статус паушалних обвезника (иако тај статус ни онима који га имају не даје право на продају несопствених производа), као и да би се обезбедило да на пијацама само продавци пољопривредних производа имају право на продају без издавања фискалних рачуна.

Корисно би било размотрити и могућност увођења посебног режима опорезивања за продавце несопствених производа који би у обзир узео њихове ниске приходе и омогућио им легалан рад.

Препорука је и да се боље координира надзор инспекција и појача саветодавни надзор како би се трговцима предочиле обавезе око вођења евиденције о роби и издавања рачуна, као и да се ради на подизањи свести потрошача да имају право да траже рачун за све куповине на пијаци.

Један од добрих механизама могло би да буде постављање табли на улазима пијаца који би информисали грађане који производи смеју да се продају на тезгама, а који само у локалима у оквиру пијаце, и за које производе су продавци дужни да издају фискални рачун, као и обавештење да они који не издају рачун, а у обавези су, крше закон и баве се утајом пореза.